Paralelne stvarnosti

U Srbiji danas postoje dve stvarnosti. Jedna koja se odvija u životima svih nas i druga koja se predstavlja u medijima pod kontrolom ljudi na vlasti ili ljudi bliskih vlasti. Ono što se na zapadu zove fakenews.

U stvarnosti, već treću godinu za redom imamo masovne proteste u Beogradu. Skoro svaki put je kolona prošla pored zgrade RTS. Na televiziji nas nisu ni videli, ni čuli, niti im je neko javio da smo bili tu. Bogdanović solidan.

U stvarnosti, u Skupštinama postoji nekakva opozicija. Na televiziji nemaju priliku da se obrate građanima, već godinama.

U stvarnosti, vlast krši demokratske procedure u skupštinama. Predstavnici građana iz redova opozicije ne dobijaju materijale na vreme, uskraćuje im se pravo da predlažu tačke dnevnog reda, uskraćuje im se pravo da govore. Poslanici vladajuće većine podnose na stotine besmislenih amandmana da bi  potrošili vreme za raspravu i onemogućili opoziciji da učestvuje. Predstavnici Vlade se ne pojavljuju u Skupštini da bi odgovarali na pitanja poslanika. Ako se nekad i pojave, vladajuća većina potroši vreme za raspravu, recitujući hvalospeve. Predsednica Narodne Skupštine ne poštuje poslovnik, a onda i suspenduje rad Skupštine tokom kampanje za predsedničke izbore. Na televiziji imamo demokratiju.

U stvarnosti siledžije u službi vlasi okupiraju mesta po Srbiji kada su izbori. Maltretiraju građane i krše izborne procedure. Policija ili ne sme da reaguje ili hapsi predstavnike opozicije koji se bune protiv ovog nasilja. Na televiziji ministar kaže kako je opozicija napala stanicu policije i priča se o ubedljivoj demokratskoj pobedi.

U stvarnosti imamo gubitaše u vidu javnih preduzeća preko kojih se pljačkaju milioni evra poreskih obveznika. Na televiziji imamo ubedljivo najbolju kompaniju u regionu.

U stvarnosti nemamo za rampe na pružnim prelazima, a na televiziji organizujemo Evropsko prvenstvo u fudbalu.

U stvarnosti su ljudi gladni, a ovamo kažu da nam nikad nije bilo bolje u novijoj istoriji i da ćemo imati najveći rast u Evropi.

U stvarnosti su novinaru zapalilu kuću tokom noći i pucali u vrata da ga spreče da pobegneu stilu osuđenih ratnih zločinaca, a na televiziji kažu da su mediji u Srbiji slobodni.

U stvarnosti su u padu helikoptera poginuli tri člana posade, lekar, anesteziolog i bolesna beba, a na televiziji je Ministar dočekao helikopter i bolesnu bebu na Aerodromu Nikola Tesla.

Na televiziji su crtali metu na čelu Olivera Ivanovića, u stvarnosti je Oliver Ivanović mučki ubijen.

Da li demokratija može da reši ovaj problem?

Predstavnici skoro svih opozicionih stranaka su potpisali zajedničke uslove za sprovođenje slobodnih i poštenih izbora, što je predsednik Vučić odbio s gnušanjem, pri čemu je izjavio da se neće ispuniti ni jedan zahtev – nikada, čak i da se na ulici skupi 5 miliona ljudi XXX, ali je dodao “možete da dobijete izbore”. 

Međutim imaju li izbori smisla u gore navedenim uslovima?

Da se razumemo ubacivanje glasačkih listića u kutije jeste jedan od neophodnih uslova za demokratske izbore, ali samo po sebi to nije dovoljno. Potrebni su još neki kriterijumi za minimum demokratije.

Jedan od kriterijuma kojim se određuje da li se sistem demokratski je njegova otvorenost. U smislu da sistem otvoren za takmičare (političare) i sudije (građane), da su pravila poštena, da je politička komunikacija slobodna i da javnost može da ima uvid u rad vlasti. U Srbiji to nije slučaj.

Drugi važan kriterijum na osnovu koga razlikujemo demokratske od nedemokratskih režima, a koji nam nedostaje je institucionalizovana neizvesnost. To znači da su izbori neizvestan proces u kome se pobednik ne zna u napred. Da bi ishod bio neizvestan pravila i procedure moraju biti sigurne i poštovane. U Srbiji to nije slučaj. Zato je moguće da na izborima vlast dobije više od 80% glasova.

U Srbiji više nemamo demokratiju. Ni pre izbora, ni posle izbora. Toliko je jasno.

Kako onda pomiriti ove dve stvarnosti?

U situaciji u kojoj su ljudi na vlasti napravili paralelnu stvarnost i ne omogućavaju da se društveni dijalog i interesi kanališu kroz politički proces i medije. Ljudima se ostalo svoje zahteve iznesu na ulici, pošto su zvanični kanali zatvoreni. Zahtev protesta treba da bude sprečavanje nasilja i omogućavanje slobode medija i uslova za fer i slobodne demokratske izbore, kao civilizacijski najveće dostignuće za kanalisanje sukobljenih društvenih interesa. 

Ukoliko predstavnici vlasti odluče da ignorišu ove zahteve, predstavnici opozicije i građani treba da ozvaniče postojanje paralelnih svetova. To znači istupiti iz zakonodavnih tela, u kojima ionako samo predstavljaju ukras ovom nedemokratskom režimu i bojkotovati izbore, dok se ne uspostave fer uslovi i poštovanje pravila. Protesti treba da budu nastavljeni. 

Odgovornost za pomirenje paralelnih stvarnosti je na predstavnicima vlasti. Nadam se da će oni to razumeti i dozvoliti da se život u Srbiji vrati u normalne tokove.

U međuvremenu, više ne treba da debatujemo o tome da li treba učestvovati na izborima, već o tome na koji način da povećamo vaninstitucionalni pritisak na predstavnike vlasti da omoguće uslove za fer i slobodne demokratske izbore.

Vidimo se subotom u 18:00 ispred Filozofskog.

Posebno 16. januara.

#1od5miliona

#StopKrvavimkoŠuljama

#PočeloJe